Засавица Два – Комеморативним скупом обележена је осамдесета годишњица страдања Јевреја и Рома у Другом светском рату, у Засавици ИИ. У знак сећања на невино страдале положени су венци и цвеће на Спомен-обележје.

Годишњица масовног страдања Јевреја и Рома у Другом светском рату, обележена је комеморацијом на спомен обележју у Засавици ИИ, на месту где се догодио злочин. Венце и цвеће у знак сећања на невине жртве положили су Светлана Миловановић, градоначелница Града Сремска Митровица, Зоран Мишчевић, заменик начелника Градске управе за културу и спорт, представници Града Шапца, амбасадор Аустрије у Републици Србији господин Николаус Лутероти, представници Савеза јеврејских општина Србије, Месне заједнице „Засавица ИИ” и Основне школе „Добросав Радосављевић Народ”.

Комеморативним скупом обележено је 80. година стрељања 1057 Јевреја и више од 90 Рома које су Немци, половином октобра 1941. године, на њиви Лазара Љубичића, у Засавици, крај Саве, стрељали. После тог злочина, Љубичић никад више није обрађивао ту њиву, већ је на том месту засадио јасенову шуму.

Светлана Миловановић, градоначелница рекла је у свом обраћању да је Други светски рат, најтамнији час историје, открио сва зла овог света: „Као да је свако зло остало записано на овом пољу, које је некоћ рађало жито, а данас одише сећањем. Није овде настарадала група људи, овде је именом и презименом настрадало хиљаду педесет седам Јевреја и више од деведесет Рома. Која је то идеја тако велика да даје неко за право да другом узме оно што је природом дато, а на првом месту природом је дат живот. Зато је на нама да се сећамо палих, да се поклонимо њиховим сенима и да градимо мостове пријатељства, партнерства, братства. Историја нам служи да из ње учимо, да се њом поносимо, да се поступака из историје и плашимо, па и постидимо и да не дозволимо да се недело чини у наше име. Историја зато служи, али историју треба оставити тамо где је на временској линији записана. На тој истој линији ми смо испред историје, ми корачимо напред и ми стварамо будућност. Ми, грађани Републике Србије смо не тако давно поново осетили горак укус ратних збивања. Зато данас наша Влада води добросуседску, мирнодобску и партнерску политику мира и стабилности, а ми јој се као локална самоуправа придружујемо. Ево нас, осамдесет година касније на пољу које је некоћ рађало жито, а данас рађа сећање и подсетник да отвореност, договор, будућност и пружена рука немају алтернативу. Ево нас, осамдесет година касније да се поклонимо сенима палих. И за осамдесет година неке будуће генерације треба да им се поклоне и да из историје сви заједно извучемо поуку и вучемо је испред нас.”

Град Сремска Митровица негује културу сећања на страдале. Циљ оваквих помена јесте да се скрене пажња, да се опоменемо на злочине који су се догодили у Другом светском рату, како не бисмо дозволили да се такви злочини икада више понове.

Како је рекао Зоран Мишчевић заменик начелника Градске управе за културу и спорт: „Осамдесет година од немилог догађаја који се десио овде, на просторима Северне Мачве, ми обнављамо један вид сећања, јер сећање је нека врста наде и уопште кад се човек врати ретроактивно тих 80 година уназад, у глави се склопи нека слика и просто се бојим да речи и реченице, склопови које овом приликом изговарам неће дочарати право осећање, моје, и осећања тих људи који су се догодили. Ово је управо и хипотека прошлости, и неки залог будућности за генерације које долазе да се овакве ствари више у историји, док постоје људи, у историји човечанства, не могу поновити. Користим се приликом да се захвалим аустријском амбасадору, да се захвалим представницима јеврејске и ромске заједнице и свим грађанима који су дошли овде да одају почаст невиним, пострадалим жртвама, признање и сећање на нека прошла не баш пријатна времена али морамо их се сећати, не смемо их заборавити.”

Меморијална култура сећања и историја Јевреја на овим просторима област су којом се бави Давор Салом представник Јеврејске општине Београд. На овом месту, 1941. године стрељано је више од 1 000 људи, махом Јевреја који су бежали из својих домова из Аустрије, Чехословачке, Пољске где је рат већ почео да букти још од 1939. године, у историји су познати као Кладовски транспорт. Они су нашли привремено уточиште у Шапцу, одакле су, две године касније, кад је рат дошао и у Србију, заједно са мештанима тог града и околних села углавном Ромима, доведени и стрељани.

„На данашњи дан, пре 80 година на овом месту где се ми налазимо су мучки убијени Јевреји из Аустрије, из Кладовског транспорта из Шапца и Роми из Шапца. Култура сећања нам налаже, а то је и негде речено, колико се сећам Филип Давид је негде написао да је заборавити лако, а памтити и сећати се, јако тешко. Наша је дужност да памтимо и да се сећамо и едукујемо, да не заборавимо оно што се десило не само овде, већ и на другим местима, помиње се Сајмиште, Јасеновац, спомињу се разни други логори, места и стратишта и те жртве које су биле пре 80 година. Рођен сам 1949. године, моји су сви страдали у Јасеновцу и моја је дужност да о томе учим, памтим и да преносим на генерације које су испред нас, то је наш завет”, рекао је Давор Салом.

Одржани су верски обреди, главни рабин Србије, Исак Асиел служио је кадиш за јеврејске жртве.

Свештенство Српске православне цркве служило је помен за српске и ромске жртве. Битно је памтити шта се дешавало у прошлости јер човек који не памти прошлост, тешко се сналази у садашњости, а питање је каква му је будућност.